Dvadeset osam godina ranije ove nedelje ženska reprezentacija mlade zemlje izašla je na svoje prvo svetsko prvenstvo. Deset dana kasnije napustila je Japan kao šesta na svetu, a 21-godišnja odbojkašica iz zagrebačkog Mladosta postala je najbolji strelac turnira.
Popodne 3. novembra 1998. godine u Kagoshima Areni na južnom kraju japanskog ostrva Kyushu ženska reprezentacija Hrvatske odigrala je svoj prvi meč na svetskom prvenstvu FIVB. Protivnik je bila Južna Koreja. Format je još bio stari, sa osvajanjem poena samo na svoj servis i setovima do 15, i meč je otišao do kraja. Hrvatska je uzela drugi i četvrti set, ali je izgubila odlučujući 11–15, a sa njim i meč — 2–3.
To je bio težak početak za tim koji je nastupao kao Hrvatska tek od početka 1990-ih. Ali to nije bio običan debitant. Njihov trener je bio Ivica Jelić, bivši reprezentativac koji je igrao na Olimpijskim igrama 1980. godine u Moskvi. Njena glavna udarna snaga bila je njegova ćerka Barbara, dijagonala visoka 1.93 m, rođena u maju 1977. godine. Sa 17 godina otišla je u Japan da igra profesionalno, tako da je ovaj turnir u izvesnom smislu bio povratak kući.
Hrvatska je stigla u Japan ne kao debitant na velikoj sceni. Na Evropskom prvenstvu 1995. godine u Holandiji tim Ivice Jelića je bez poraza prošao grupu i došao do finala u Arnhemu, gde su domaćini pobedili 3–0. Dve godine kasnije u Brnu ponovo su bili u finalu, izgubivši 3–0 od tima Rusije Nikolaja Karpolja, a Barbara Jelić je proglašena najkorisnijim igračem turnira. Ta dva srebra postala su prve medalje mlade zemlje na evropskim prvenstvima, osvojene samo nekoliko godina posle debija 1993. godine, kada je završila šesta.
Sledećeg dana u Kagoshimi usledio je još jedan poraz u pet setova, ovog puta od tima Kine Lang Ping — 2–3. Petog novembra Hrvatska je pobedila Tajland 3–0 (15–9, 15–13, 15–10). To je bilo dovoljno za treće mesto u Pool D i plasman u drugu rundu u Fukuoki.
Upravo su tamo debitanti porasli. Sedmog novembra u Marine Messe Fukuoka Hrvatska je pobedila Bugarsku 3–1 (15–9, 16–14, 11–15, 17–15). Sledećeg dana došao je rezultat koji ih je najavio. Protiv Italije, tima sa dizačicom Mauriziom Cacciatori i mladom Francescom Piccinini, Hrvatska je gubila 1–2 u setovima. Uzeli su četvrti 15–12 i peti 15–12 i pobedili 3–2. Usledio je poraz od neporažene Kube — 0–3 (11–15, 14–16, 6–15), ali mesto Hrvatske u finalnoj rundi u Osaki već je bilo obezbeđeno.
U Osaki je u kvalifikacionom polufinalu 11. novembra njihov protivnik bio domaćin turnira. Hrvatska je pobedila Japan 3–0 (15–13, 15–5, 15–9) pred domaćom publikom koja je došla da navija za drugu stranu. Meč za peto mesto sledećeg jutra bio je korak previše. Italija je uzela revanš 3–0 (15–7, 15–10, 15–8). Hrvatska je završila šesta sa učinkom od četiri pobede i četiri poraza (16 dobijenih setova, 15 izgubljenih). To ostaje najbolji rezultat zemlje na svetskom prvenstvu.
Kada su objavljene individualne nagrade, najbolji strelac je postala Barbara Jelić, ispred liste igračica iz Rusije, Italije, Kube i Kine. To je bio najjasniji znak čemu će odvesti Hrvatsku dve godine kasnije u Sidneju: sedmom mestu na jedinom olimpijskom turniru u ženskoj odbojci u istoriji zemlje.
Tog večera u Osaki titula je otišla tamo gde je većina očekivala. Kuba pod vođstvom Antonija Perdoma pobedila je Kinu 3–0 (15–4, 16–14, 15–12) i četvrti put postala svetski šampion — posle 1978, 1990. i 1994. godine. Kuba je dobila svih osam mečeva u Japanu i izgubila samo dva seta. Regla Torres je proglašena najkorisnijim igračem i najboljim blokerom, a Ana Fernández najboljim napadačem. Rusija je pobedila Brazil 3–1 u meču za bronzu.
Za Hrvatsku, međutim, priča novembra 1998. godine nije o medalji. To je priča o prvom koraku na najvećoj sceni i o ocu i ćerki koji su učinili da malu odbojkašku zemlju nije bilo moguće ignorisati.
