On je prvi povukao potez i u objavi na Instagramu saopštio da je završio nastupe za reprezentaciju Portugala.
Posle 23 godine od debija, 234 utakmice, 146 golova i tri osvojena trofeja, legendarni Portugalac je odlučio da stavi tačku na karijeru u nacionalnom timu.
Sa Portugalom je osvojio nezaboravno Evropsko prvenstvo 2016. godine, kao i dva trofeja u Ligi nacija.
Prenosimo izjavu legendarnog fudbalera bez izmena i u celosti.
„Dragi Portugalci, došao je dan kada vraćam dres naše reprezentacije sa brojem 7. Nikada nisam smatrao da taj dres pripada isključivo meni. Ali punih 23 godine imao sam privilegiju i odgovornost da ga nosim, branim njegove boje i predstavljam ga na stadionima širom sveta.
Danas je došlo vreme da ga predam budućim generacijama. Odluka nije bila laka, jer neke odluke ne donosimo samo glavom. Donosimo ih i srcem.
Završavam put koji je počeo u avgustu 2003. godine i zauvek promenio moj život. Kada pogledam unazad i pomislim na sve što sam doživeo u reprezentaciji, ne vidim samo utakmice, golove, rekorde i trofeje. Vidim ljude.
Vidim naše iseljenike koji su tokom tih 90 minuta osećali da im je Portugal bar malo bliži. Vidim milione Portugalaca koje nikada nisam lično sreo, ali koji su bili deo mog života.
Jer na kraju krajeva, fudbal je mnogo više od igre. Fudbal su ljudi.
Tokom cele karijere u reprezentaciji trudio sam se da pomeram sopstvene granice. Želeo sam da pobeđujem, želeo sam da budem najbolji, želeo sam da upišem istoriju. Uvek sam bio zahtevan prema sebi. Uvek sam želeo više, uvek sam verovao da možemo da napravimo korak dalje. I dao sam sve što sam imao za taj dres.
Bilo je savršenih večeri i dana, pobeda koje nikada neću zaboraviti, ali i poraza o kojima mi je i danas teško da govorim. I grešio sam, i patio sam. Bilo je trenutaka kada nisam uspevao da pružim Portugalcima ono što su toliko želeli.
Ali nikada nisam odustajao. I, što je najvažnije, nikada nisam prestao da osećam ponos što predstavljam Portugal.
Tokom svih ovih godina naučio sam nekoliko vrlo jednostavnih stvari. Golovi se vremenom zaboravljaju, trofeji ostaju u muzejima, a rekordi se pre ili kasnije obaraju.
Ali postoji nešto što vreme nikada neće moći da izbriše: mesto koje zauzimamo u srcima ljudi.
Ako sam vas ikada usrećio, ako je moj gol naterao nekoga da zagrli drugoga, makar na trenutak zaboravi na probleme ili oseti ponos zbog naše zemlje, onda sve nije bilo uzalud.
Jer i to znači biti Portugalac. Zajedno patimo, zajedno se dižemo i zajedno ponovo počinjemo da verujemo.
Portugalu će uvek biti potrebni mladi ljudi koji sanjaju, igrači koji nikada ne odustaju i nove generacije koje veruju da je moguće stići tamo gde pre njih nije stigao niko.
Jer zemlja koja nastavlja da stvara nove heroje jeste zemlja koja nikada ne prestaje da veruje u sebe.
Svojim saigračima želim da uputim posebne reči.
Hvala vam za svaki sprint, svaki zagrljaj, svaku raspravu, za svaku tišinu pred izlazak na teren. Za svaku pobedu koju smo zajedno slavili i svaki poraz koji nas je učinio jačima.
Imao sam privilegiju da budem vaš kapiten, ali nijedan kapiten ne ide sam. I vi ste deo moje priče.
Svim selektorima reprezentacije, trenerima, rukovodiocima, lekarima, fizioterapeutima, administratorima, članovima stručnih štabova i mnogim drugim ljudima koji su svih ovih godina radili sa mnom — hvala od sveg srca.
Mnogi od vas nikada nisu bili na fotografijama, ali bez vas nijedna od tih fotografija ne bi bila moguća.
Mojoj porodici — hvala što ste podelili ovaj san sa mnom. Hvala što ste razumeli moje odsustvo, moje žrtve i sve one trenutke kada je reprezentacija morala da zauzme vreme i prostor koji su pripadali i vama.
Ako sam stigao dovde, to je zato što smo sve vreme bili zajedno, ruku pod ruku.
A portugalskom narodu, svim Portugalcima rasutim po celom svetu, želim da kažem još nešto.
Postoji jedna slika koju ću zauvek nositi u sebi: trenutak kada počinje da se čuje državna himna.
Gledam oko sebe, vidim svoje saigrače, gledam u tribine i vidim decu, majke, očeve, bake i deke. Vidim Portugalce koji su došli iz najudaljenijih krajeva sveta samo da bi bili tamo.
I tokom tih nekoliko minuta sve naše razlike nestaju.
Nema klubova, nema različitih boja, nema društvenih slojeva, nema zanimanja, nema razmimoilaženja u mišljenjima.
Postoji samo jedna ljubav: Portugal.
To osećanje nosiću sa sobom do kraja života.
Danas se završava moj put na terenu u dresu reprezentacije. Odlazim uzdignute glave, ponosan na sve kroz šta sam prošao i svestan da sam Portugalu dao sve što sam imao.
Ali nikada neću prestati da budem jedan od vas. Nastaviću da patim, da se radujem, da proživljavam sve emocije i od sveg srca slavim svaku pobedu Portugala.
Ceo život sam radio na tome da postanem najbolji fudbaler na svetu.
Danas shvatam da je moja najveća pobeda bila to što sam zaslužio pravo da predstavljam najbolju zemlju na svetu.
Hvala vam za ovih 23 godine. Hvala što ste verovali u mene. Hvala što ste mi omogućili da proživim san koji je počeo kada sam bio samo dečak na Madeiri koji je trčao za loptom.
Dres sa brojem 7 zauvek će ostati deo mene, a ponos zbog toga što sam ga nosio niko mi nikada neće oduzeti.
Portugal će zauvek biti deo mene“, — pročitao je „CR7“ i na kraju rekao:
„Zbogom. Kristijano Ronaldo“.
