Košarkaška sezona tek dobija zamah, klupske računice se za sada slažu prilično hladnokrvno, ali sa radara šire perspektive ne nestaje tendencija sve većeg odliva talenata na američki kontinent, sve manjeg stvaranja i formiranja igrača u nacionalnim i evropskim okvirima i sve većeg broja stranih pojačanja.
Ono što na dugoj distanci utiče na identitet i profil igre, što se ne može smatrati nevažnim i manje bitnim u poređenju sa trenutnim pobedama i porazima.
„Igra se sve više utakmica po sezoni, zato je i proširenje Evrolige pre dve sezone. Stvara se neka vrsta NBA na našim prostorima. Zatim toliko novih, nepoznatih igrača iz Amerike koji dolaze kod nas — kretanje definitivno ide u tom smeru. Ali pomalo se gubi interesovanje publike kada imate utakmice svakog dana. Nekada smo Evroligu čekali kao praznik, a sada su takmičarski događaji skoro svakodnevni. Zaista mnogo gledam, volim, pratim, ali dolazi i izvesna prezasićenost. Pritom toliki broj utakmica ima finansijsko opravdanje, sviđalo se to nama ili ne, i kretanje će ići u tom smeru“, istakao je Zvezdan Mitrović na početku razgovora za Sport klub.
Partizan previše zavisi od Džonsa
„Zvezda i Partizan imaju potencijal da se probiju u plej-of, ali sezona je toliko duga, sve zavisi od povreda, ali i ne samo od njih. Ove sezone raspored Evrolige je pomalo „čudan“. Igrate tri-četiri utakmice kod kuće, a onda isto toliko uzastopno u gostima. Crveno-beli su imali dobar raspored u Areni, sada će malo gostovati (do 24. novembra, prim. aut.), ali pokazuju da su već uhvatili ritam, neki igrači su zajedno već drugu sezonu, pojedine ličnosti su ozbiljne, talentovane, sa karakteristikama lidera. Crno-beli su dobri kao tim, čvrsti, ali jako zavise od igre jednog igrača. Iako imaju dobre pojedince, ako Karlik Džons ne odigra kako treba, to je odmah problem“.
Iskusni trenerski vuk, polazeći od Cedevita Olimpije, koju vodi poslednje dve godine, skreće pažnju na još jedan problem koji je odavno prevazišao pojedinačne klupske okvire.
„Znate šta je najgore? Ja sam čovek, trener koji voli da baca mlade u vatru, da ih priprema za nešto dalje u karijeri. A dešava se, i ne od juče — stvoriš momka, daš mu šansu da bude ovde nekoliko sledećih godina… A on/oni su već sledeće sezone u NCAA… Tako se postavlja pitanje ima li smisla dalje nešto pokušavati, raditi… Na primer, prošle godine dva talentovana momka, dali smo im da igraju, recimo, u Domžalama, a onda odlaze u američke koledže za veoma ozbiljne ugovore. To se već svuda viđa. Pomenuta praksa kaljenja u malim sredinama s vremenom se izgubila. Ostajemo čak i bez onoga gde bismo imali jači i bolji domaći sastav, iako se nikada nisam plašio da dam talentima da igraju. I šta raditi sa igračima koji su ispali iz raznih reprezentacija, pa onda potpisuješ strance raznih nivoa, jer je na malim tržištima, kao što je Slovenija, u tom slučaju veoma teško“.
Ukrajinska hemija
Ukrajina je lider vaše kvalifikacione grupe za plasman na SP.
„Odlična selekcija, znam te momke, tamo sam proveo mnogo vremena (12 godina, prim. aut.). Dobra selekcija, imali su trojicu iz NBA. Imaju dobar „sajz“, družinu koja igra dugo zajedno, još od juniorskih dana, uvek se odazivaju pozivu u nacionalni tim. Nema tamo nekih supervuznih imena, osim dvojice-trojice koji su bili potencijal i u NBA — mali Maksim Šulga, Svjatoslav Mihaljuk, Oleksandr Kovljar, ostali igraju po Evropi. Glavni kvalitet im je to što se dobro poznaju, „ogromni“ su na svim pozicijama, sa dva dominantna spoljna igrača. To je ta hemija koja ih vuče. Protiv nas, Gruzije, na primer, bili su dominantni…“
Isti problem ima ceo region bivše Jugoslavije, ali i Stari kontinent. Može li se izaći na kraj sa magnetizmom ugovora američkih koledža?
„Nije lako ni Španiji i Francuskoj, ali to su velike zemlje sa velikim izborom. Vezaću se za crnogorsku reprezentaciju, sa kojom ponovo radim. Iskusni su završili karijeru (Vučević, Mihajlović, Jovanović), ide smena generacija. Moj cilj je bio da uvedem Luku Bogavca i Davida Markovića kao neke lidere. Međutim, od samog početka ne mogu da se odazovu zbog zabrane koledža. Nijednog od tih momaka, potencijalnih igrača seniorske reprezentacije, nisam mogao da vidim u „prozorima“. Znamo o kakvim se ciframa u ugovorima radi, pa da bi se mogla kršiti pravila koledža. Sve to jako razara evropsku košarku. Zbog svega toga kupujemo one koji ispadaju iz najjače lige sveta. Ne znam kako se boriti. Ali čini mi se da je taj NCAA jednostavno nedostižan za sve. Pogledajte, pojedini igrači već radije ne idu ni u NBA, nego čekaju da prvo odrade staž na koledžima, a posle ostalo… To je ozbiljna problematika kojom mora da se bavi cela evropska, pa i svetska košarka. Govorim od Španije, Francuske, Srbije, Litvanije, velikih sila, do nas, malih“.
Kao da leka za to nema?
„Realno — nema. To već zalazi u sfere sportske politike, u koju se ja ne razumem, ja sam više košarkaški radnik, profesor na terenu, učitelj tih momaka. Više nije tako da gradiš, stvoriš igrača i on će postati neko — ne. I ako nađeš talenat, radiš sa njim, on ti pobegne još kao klinac. Nekada smo bar čekali da napuni godine, pa da ode u NBA ili Evroligu. A sada, kada ga odvedu na koledže, jednostavno smo jako osakaćeni. Ali te stvari o kojima govorimo moraju da se rešavaju na višem nivou. Međutim, kao što sam rekao, mislim da je sistem NCAA nemoguća misija za naše uslove. Čak i sa NBA može da se dođe do nekog razgovora, dogovora, ali sa koledžima nemamo šanse“.
Bolest i čizma ne slomiše
„Povredio sam se u utakmici 4. kola u Laktašima protiv Igokee. Od 17. oktobra nosim gipsanu čizmu i hodam na štakama. Ali treninge u Stožicama vodim. Na gostovanja, posebno kada je mnogo letova, ne idem. Ali nadam se da ću uskoro moći da putujem sa timom. Povreda je bila ozbiljna, tako kažu lekari. Mislio sam da će nevolje koje su se sručile na tim prestati sa mojom povredom, ali, nažalost, nisu. Jedan potres mozga, drugi koleno, pa skočni zglob, treći rame, četvrti virusna infekcija — prosto čudo…“
Pored opšte košarkaške problematike, crnogorskom stručnjaku nije lako ni sa hladno-toplim klupskim nastupima iz nekoliko razloga.
„Moram da počnem od predsezone Cedevite, da bi se stvorila bolja slika o čemu je reč. Veliki problemi od samog starta. Posle odlaska Alekseja Nikolića, Di Džej Stjuarta i ostalih računali smo na Umoja Gibsona (plejmejker, prešao u Barselonu, prim. aut.), ali… Smatrali smo da ćemo angažovanjem još centara napraviti selekciju, zajedno sa nekim mladima, koja će ponovo biti dobra i konkurentna. Ali šta se desilo? Bili smo nemoćni da zadržimo dvojicu koji su trebalo da budu nosioci, i onda dolazite do trenutka kada treba, narodski rečeno, da „krpite“ tim. Nešto ćemo i uraditi po pitanju selekcije, ali kako to biva, jedna nevolja ne dolazi sama. Čak sam i sam povređen, pokidao mi se mišić lista noge, pa za sada ne idem sa timom na gostovanja. Ali ostavite me, od prvog dana kod nas je stalno između četiri i šest igrača van trenažnog procesa, a sastav je skroman. Posebno za velike ambicije u ABA ligi i ozbiljnu priču u Evrokupu. Evo primera. Otišli smo u goste u Solun, protiv Arisa sa desetoricom, od kojih jedan mlađi. Ja sam ostao u Ljubljani, kao i kvartet na terapijama. Sve te nevolje koje su nas snašle, a sve se to definitivno vidi i kroz igre, i kroz rezultate“.
Posebno na međunarodnoj sceni u Evrokupu?
„Ja sam realist, iako nikada ne odustajem. To je nov tim koji iskreno nije odradio ni jedan trening kako treba, plus povrede, to je izuzetno teško. Zatim smo upali u veoma tešku grupu, dovoljno je pomenuti Aris i Hapoel Jerusalim, kao i francuski Le Man sa sjajnim atletama. Neki kažu, slaba latvijska Riga, a dobiju španski Burgos sa veoma ozbiljnim budžetom. Kada smo saznali sa kim igramo, rekao sam da će svaka naša pobeda biti kao zlato. Ušli smo u sezonu prilično svesno, od budžeta do situacije koja se dešavala u toku (povrede), i ponude na tržištu. Imali smo odlične prethodne sezone — od proizvodnje igrača, stvaranja solidnog rezultata, konkurentnosti… Sada je izvestan pad. Dobro, nešto može da se podigne na treningu, ali kada nemate neke stvari… Kod mene „četvorke“ igraju petice, „trojke“ kao „četvorke“, to su sve neke (ne)moguće rotacije, da bi se nešto proračunalo, ali kada je tako stalno, uh… To nije stvaranje alibija — ni ličnog, ni klupskog — već takva situacija. Ko zna košarku i prati, taj to vidi. Samo se nadam skorom izlasku iz naše bolnice, da počnemo da treniramo, igramo i, možda, u drugom delu budemo onakvi kakvi smo uvek bili“.
Cedevita u grupi regionalnog takmičenja sa učesnikom Evrolige Crvenom zvezdom?
„Oni su toliko daleko od svih nas ovde (smeh), da je teško bilo šta komentarisati. Kao i Partizan, i tu nema kraja pojačanjima. Svakog dana se pojavi neki novi (bivši NBA) igrač. Kao Kristijan Koloko. Juče je došao, kako se kaže, podelio pet blokada, dominacija, atletika… Gledati tu košarku je neki drugi nivo u poređenju sa svima nama ostalima. Znate kako, vraćajući se na vaše pitanje, čekate da se neko oklizne, umori ili vas malo potceni, onda imate šanse. Inače, konkretno tako, to su velike razlike u kvalitetu“.
ABA liga je preživela četvrt veka, može li još da se održi?
„Mora i nešto da se radi, na primer, da se stvaraju igrači. Nećemo ceo život samo da ih dovodimo… Ali mora da se igra. Iako je ABA izgubila u smislu da ne daje učešće u Evroligi, kod tih najjačih još postoji motivacija da osvoje pehar, kod nas — da se takmičimo i budemo konkurentni, ali istovremeno i da izvedemo neko novo lice, sada govorim konkretno za Cedevita Olimpiju. A ako svedemo na neke nacionalne lige, recimo, malih zemalja, Crne Gore, Slovenije — to bi bila nikakva prvenstva. Nešto drugačije je sa Srbijom, ali… ABA već nije ni regionalna, širi se, pojavljuju se neki evropski timovi, ali i drugi (Dubai). Kod navijača srpskih večitih rivala Evroliga je svaki drugi-treći dan, a za te druge, bez ABA, košarka bi na ovim prostorima ugasila“.
Pored klupskog rada, Mitrović je po drugi put selektor Crne Gore. I kvalifikacioni prozori FIBA krajem novembra nisu daleko. Grupa I, u kojoj su i Ukrajina, Španija, Gruzija, Portugalija i Grčka sa mestima samo za tri najbolje na Svetskom prvenstvu 2027, prilično je ujednačena. Kakve su šanse pri trenutnom skoru 4-4 da se ponovi uspeh prvog mandata, kada je nacionalni tim prvi put izborio SP 2019?
„Uradili smo dobar posao u prvom krugu kvalifikacija, s obzirom na roster, pobedama nad Rumunijom i Portugalijom. Uopšte,
