U petak na Circuit of The Americas Britanac je pokazivao ohrabrujući tempo: 11. i 10. vreme na prva dva slobodna treninga. Zatim je pao nazad — toliko da se kvalifikovao tek kao 16.
Prema njegovim rečima, razlog je to što su skoro idealna podešavanja pronađena već na FP1. Zbog toga je njegov VF-26 gubio pozicije u odnosu na rivale kako su oni napredovali.
„To pokazuje da kao tim radimo dobar posao“, rekao je on. „U suštini, izvlačimo maksimum iz bolida već od FP1. Imali smo bolid kod kojeg smo, reći ću vam, tokom celog vikenda menjali visinu poda za jedan milimetar. Od stanja s kojim sam počeo do onog s kojim sam vozio u trci? Isti bolid.
„Zato što je bio dobar. Zato što je bio odličan. Prvi put kada sam stavio meke gume na FP1, na analizi FP1 sam rekao: ‚Ne znam šta još treba od bolida‘. Veoma je, veoma dobar. Odnosno, balans je dobar, osećaj je dobar. Samo nam nedostaje aerodinamičke potisne sile. Dakle, osećaj je dobar, ali jednostavno nismo tako brzi kao ostali.“
Haas zadržava poslednji veliki paket nadogradnji, koji datira još od Velike nagrade Italije pre skoro dva meseca. Od tada nije bilo novih delova, osim zadnje udarne strukture specifične za Sepang.
„Ne iznenađuje me što smo zadržali isti relativni zaostatak za liderima, a svi ostali su uspeli da napreduju i preteknu nas“, nastavio je Bearman. „To znači da imamo svojevrsno predvidivo, poslušno vozilo. Karakteristike su veoma dobre, ali nam jednostavno nedostaje aerodinamičke potisne sile, i to je vrlo jasno: tokom kruga, čak i u kvalifikacijama, konkurentnost se pogoršava, jer jednostavno uništavamo gume i ne možemo da ih zadržimo.
„To je frustrirajuće, ali u isto vreme, čemu se drugo nadati? Naši rivali su ponovo doneli nadogradnje na ovaj vikend. Odnosno, doneli su otprilike tri-četiri puta više nadogradnji nego mi. Zato me ne iznenađuje što nas svi preteku: imaju brže bolide od naših.
„Zato ne žalim zbog odluke da napadnem Pierrea. Jer znam: ako se to ne dogodi, jednostavno ću voziti iza njega i na kraju će me verovatno preteći Audi, a ja nisam ovde zbog toga. Moram da skupljam poene, i to je ono što moramo da radimo kao tim. Da, na kraju nam treba brži bolid.“
Pa zar od VF-26 više ništa ne treba očekivati? „Nažalost, ne“, rekao je Bearman. „Ne, dostigao je svoj plafon.
„Da sam vozio sam za sebe, rekao bih: ‚Ah, bolid je veoma prijatan‘. Ako uporedim s tim kako se osećao, možda tri-četiri etape ranije, karakteristike su se znatno poboljšale. Međutim, aerodinamička potisna sila je aerodinamička potisna sila, a nje nam nedostaje.“
Ipak, timski kolega Esteban Ocon možda se ne bi složio s tvrdnjom o udobnom ponašanju VF-26: posle trke u Austinu Francuz se žalio na nedoslednost pri kočenju.
„To se manifestuje u kvalifikacijama, kada gurate bolid do granice“, objasnio je Ocon. „I kada guma prestane da drži, moram da počnem da kočim 10-15 metara ranije, a i dalje dobijam mnogo blokiranja i mnogo nedovoljnog skretanja. Osećaj nije baš prijatan, sve je prilično nepredvidivo. To je bilo celog vikenda, pa smo to minimizirali, i mislim da je to bilo prilično pozitivno: sa inženjerima smo uspeli malo da to stavimo pod kontrolu, ali glavni problem ostaje.“
U trci Velike nagrade SAD veteran je jedva završio kao 14, u 34 sekunde od zone poena.
Dodatni izveštaj — Ronald Vording
