U školskom dvorištu, posle susreta sa učiteljicom, drugarima i sadašnjim učenicima OŠ „Stefan Nemanja“, Veljko Paunović je još uvek sakupljao utiske. Povratak na Senjak podsetio ga je na prve fudbalske korake i na ljude čiju je podršku pamtio, gde god ga je karijera vodila.
„To je zaista divan osećaj. Emotivno je ponovo videti sve svoje drugare iz klupe, iz škole i iz kraja u kojem sam odrastao. Ovde sam napravio prve fudbalske korake, igrajući u školi, a zatim, kada sam sa Senjaka tim ulicama preko Hajd parka išao na treninge na stadion Partizana“.
Želja da se ponovo okupimo bila je davna. Selektor Srbije naglašava da je uspomene na školske dane nosio sa sobom tokom cele igračke i trenerske karijere.
„Gde god da sam igrao i radio, uvek sam se sećao tih trenutaka. Želeo sam da se okupimo i da im kažem koliko je sve to za mene značilo, posebno njihova podrška. Uvek sam osećao da me podržavaju i da razumeju moj talenat“.
Posebno mesto u tim uspomenama pripada učiteljici Vidi, koja je umela da prepozna koliko je fudbal važan njenom učeniku.
Ovaj susret ga je vratio i na jednu poruku sa priprema reprezentacije tadašnje Jugoslavije.
„Nikada neću zaboraviti reči profesora, doktora Vojkana Stefanovića, koji je sa igračima reprezentacije radio na mentalnom i psihološkom planu. Rekao nam je da svi treba da težimo tome da jednog dana postignemo uspeh za reprezentaciju, i da nas tada, kada se vratimo u svoju školu, na stepenicama dočekaju sa tablama i našim imenima. Neverovatno je kako se neke stvari zatvaraju u krug. Čovek shvati da se sav uloženi trud isplatio i, što je najvažnije, da je vredeo svakog trenutka posvećenog fudbalu“.
Pogled na dvorište bio je dovoljan da se seti i mesta gde su stajale stative. Za igru na velikom odmoru nije uvek bila potrebna prava fudbalska lopta.
„Uvek sam nosio tenisku lopticu, kojom smo igrali baš ovde, iza nas su bile stative. Fudbalsku loptu sam kasnije nosio u rancu, više u starijim razredima. Uvek je bila tamo“.
Uz treninge i utakmice, škola je imala svoje mesto. Paunović o tome govori direktno, sa jasnom porukom o vrednosti odrastanja sa vršnjacima.
„Bio sam dobar đak. Ne baš odličan ili vukovac, ali nikada nisam zapuštao školu. U tom uzrastu čovek najviše nauči o vrednostima i o prijateljstvu sa svojim vršnjacima. To ostaje za ceo život“.
Da će se jednog dana vratiti kao selektor i baš u svom bivšem odeljenju saopštiti spisak reprezentativaca, nije mogao ni da zamisli. Želja da postigne uspeh u dresu nacionalnog tima, međutim, postojala je već tada.
„Toliko daleko nisam gledao. Ali želeo sam kao igrač da postignem uspeh za našu zemlju, nešto čime će se ponositi i škola, i kraj, i grad, i cela zemlja“.
„Gledala je kroz prste kada nisam dolazio na radnu subotu jer sam imao utakmicu, puštala me na trening… Već u tako ranom uzrastu pokazivao sam kako volim fudbal i kako mi je važno da postignem uspeh“.
Iz tih uspomena razgovor se prirodno vratio na predstojeće obaveze. Poseta školi bila je i poziv najmlađima da 13. novembra budu uz Srbiju protiv Nemačke.
„Za nas je veoma važna podrška naše dece, dečaka i devojčica, učenika i fudbalskih škola. Ovde počinjemo ovu akciju i nadam se da će naići na dobar odziv, a najvažnije — dobar odziv. Želimo što veću i bolju podršku protiv Nemačke“.
Na kraju je ostao jedan školski anegdot, savet učitelja Bude: „Veljko, uči u školi, fudbal ti sreću neće doneti“. Paunović je na tu uspomenu odgovorio sa osmehom, bez potrebe da naknadno dokazuje ko je bio u pravu.
„Prvi deo poruke je, svakako, bio tačan. A što se tiče drugog, nikada nisam igrao fudbal iz inata, da bih nekome dokazao da greši. Ali u tom trenutku, siguran sam, nije znao kakva želja, strast i, pre svega, talenat gore u meni“.
Na rastanku je ostala želja da se druženje sa učenicima uskoro nastavi na stadionu. Posle dana u kojem je ponovo čuo glasove svojih školskih drugara, selektor sada čeka i podršku nekih novih generacija, ovog puta sa tribina.
