Pre trideset šest godina grupa Italijana savladala je Kubu u prepunom Maracanãzinhu i osvojila prvo svetsko prvenstvo u istoriji zemlje. Pod vođstvom Julia Velasca postali su poznati kao „generacija fenomena".
Do jeseni 1990. najbolji trenutak italijanske odbojke bio je uspeh koji je skoro dostignut. Godine 1978. Azzurri su stigli do finala svetskog prvenstva u Rimu i osvojili srebro. Zatim je usledila bronza na Olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu, a potom titula prvaka Evrope 1989. u Stokholmu. Ipak, najviša stepenica svetskog pijedestala i dalje je pripadala nekom drugom.
U Brazil je Italija stigla u statusu prvaka Evrope. Tog leta osvojili su i prvu FIVB World League i Goodwill Games u Sijetlu. Njihov trener bio je Julio Velasco, Argentinac iz La Plate. Izgradio je pobednički klupski tim u Panini Modeni i nastavio da ubeđuje igrače da se odreknu onoga što je nazivao „kulturom izgovora".
Turnir je počeo loše. U prvom krugu grupne faze u Braziliji Kuba je savladala Italiju rezultatom 3:0. Kao drugoplasirani, Italijani su bili primorani da prođu duži put kroz dodatnu rundu plej-ofa. Pobedili su Čehoslovačku 3:0, zatim su se preselili u Rio de Žaneiro, gde su u četvrtfinalu razbili Argentinu 3:0. Velasco je nekada radio sa argentinskom reprezentacijom kao pomoćni trener.
U polufinalu rival je bio domaćin u Maracanãzinhu — areni pored čuvenog fudbalskog stadiona. Brazil je uzeo prvi set, Italija je osvojila naredna dva, a domaćini su izjednačili na 2:2, primoravši rivale da igraju odlučujući peti set. Pri rezultatu 14:13 i meč-lopti, dizač Italije Paolo Tofoli iznenadio je sve, uputivši dodavanje kapitenu Andrei Lucchetti po sredini. Lucchetta je udario loptu nadole, Italija je uzela set 15:13, i Brazil je ispao.
Finale u nedelju 28. oktobra bilo je repriza susreta sa Kubom. Kuba je pobedila Italiju u grupnoj fazi i upravo je izbacila Sovjetski Savez u drugom polufinalu. Njihova zvezda bio je napadač Joel Despaigne, „El Diablo". Meč se pretvorio u duel između njega i Italijana Andree Zorzija, koje je tadašnja štampa nazivala dva najmoćnija napadača na planeti.
Kuba je uzela prvi set 15:12. Italija je odgovorila sa 15:11 i 15:6. Četvrti set ostao je neizvestan do samog kraja, sve dok Lorenzo Bernardi nije udario poslednju loptu, zatvorivši ga 16:14. Italija je postala svetski prvak, 3:1, a Andrea Gardini se popeo na stolicu prvog sudije kako bi proslavio. Tog večera u startnoj postavi Italije izašli su Tofoli, Zorzi, Bernardi, Luca Cantagalli, Lucchetta i Gardini.
Sastav tima: Andrea Anastasi, Lorenzo Bernardi, Marco Bracci, Luca Cantagalli, Ferdinando De Giorgi, Andrea Gardini, Andrea Giani, Andrea Lucchetta, Marco Martinelli, Roberto Masciarelli, Paolo Tofoli i Andrea Zorzi. Pet Andrea u jednom sastavu. Lucchetta, kapiten sa nepogrešivo prepoznatljivom frizurom, proglašen je MVP-om turnira.
Italija je ponovo pobedila u Atini 1994. i u Tokiju 1998. Nijedna muška reprezentacija pre toga nije osvojila tri svetske titule uzastopno. Godine 2001. FIVB je proglasila italijanski sastav iz perioda 1990–98 muškim timom veka. Olimpijsko zlato je toj generaciji uvek izmicalo, ali taj niz počeo je 28. oktobra 1990. u Riju.
