„Crveno-beli“ su u drugom ovosezonskom meču na stadionu „Rajko Mitić“ savladali Inter Eskaldes (2:1) posle preokreta — protivnika koji je pre utakmice bio otpisan kao autsajder.
U stvarnosti je situacija bila potpuno drugačija. Ekipa iz Andore zamalo nije stigla čak i do prvog evropskog boda u svojoj istoriji i u istoriji klupskog fudbala te male pirenejske zemlje.
Kakav bi to bio šamar za bivšeg šampiona kontinenta.
Na kraju je upravo Zvezda upisala prvu pobedu — jednu od onih koje smo unapred upisivali u aktivu — samo da bi klub iz Ljutice Bogdana došao na ivicu jednog od najtežih poraza u savremenoj istoriji.
Ovog puta je prošlo, pred ekipom su nova iskušenja, i jasno je o čemu svedoče naše ocene: ništa od viđenog uveče ne govori u prilog optimizmu u vezi sa sadašnjom generacijom.
Golman i odbrana
Mateus — Hodati po ivici i bez potrebe hodati po ivici su dve različite stvari. Brazilac ima tu „žicu“, neretko unosi pometnju kada more ne talasa, ali je to često išlo u prilog toku igre i samoj igri. Iako će nas ubeđivati da je i ovog puta bilo tako, njegova rizična dodavanja pri izlasku iz zadnje linije nisu imala smisla. Štaviše, malo bolji protivnik bi se njima sladio.
Juta Nakajama — Jedan trenutak bljeska u napadu i prodorna lopta na Handela, ali osim toga „tih“ meč za Japanca u prvom poluvremenu. U neretko azijskom fudbalskom maniru — ni najbolji, ni najgori, ali uvek bez sumnje u uloženi trud. I još nešto veoma važno, od čega su se ostali uzdržavali. Ceo savremeni fudbal je takav: golovi iz kaznenog prostora su preovladali. Zato je važno što se nije ustručavao u nadoknadi vremena i opalio po lopti. Gol mu neće biti priznat, ali status spasilaca stajaće uz njegovo ime.
Miloš Veljković — Neshvatljivo je da igrač sa njegovim iskustvom dozvoli napadaču protivnika (nekoliko klasa ispod njegovog sadašnjeg nivoa) da mu se neprimetno prikrade iza leđa, a drugom — da ga „otrese“ u duelu. To su dve đačke greške koje su lako mogle da vode direktno u gol.
Matej Gaštarov — Još jednom (i dokle?) deo trija centralnih defanzivaca. Videli smo protiv Kopenhagena kako se to obija o glavu, ali nije čak ni u tome stvar. Bezbrojni sprintevi makedonskog veziste svedoče o njegovoj vreloj želji — da igra napred. Šteta što je ofsajd sprečio majstorsku završnicu u finišu prvog poluvremena, a potom i stativa. Najbolji u domaćem timu.
Vezni red i napad
Je-Gon Kim (do 46. minuta) — Utakmica protiv Mačve otvorila je mladom igraču vrata u startnu postavu večeras. Ono što smo dobili od njega — dobra otvaranja, ali i hronični problemi u završnici i igra slabijom nogom. Bio je bolji od Loizua na drugom krilu, ali nedovoljno dobar da ostane na terenu posle pauze.
Rade Krunić — Kapiten je bio svuda, ali to nije uvek u pozitivnom smislu. Posebno u završnoj trećini, gde je, po našem sudu, mogao mirno da stigne do het-trika. Najmanje. Uostalom, to i nije njegov posao, već sporedni proizvod neobavljanja posla onih ispred njega.
Tomas Handel (do 46. minuta) — Voleo bi da je mogao samo da uvalja loptu u gol. Zasluženo je izašao, sa fusnotom u vidu znaka pitanja — da li će ikada više dobiti priliku da igra.
Loizos Loizu (do 46. minuta) — Iz utakmice u utakmicu sve bliži epitetu velikog transfernog promašaja. Duele je neretko gubio, a kada ih je dobijao, ništa smisleno s loptom nije radio.
Timi Maks Elšnik — Minimalan uticaj na igru.
Vasilije Kostov (do 68. minuta) — Jedan od, ako ne i najslabiji u ekipi Zvezde. Uvek korak iza, prespor u odlukama. Čak i pomeranje šire po terenu malo je pomoglo poboljšanju, i ne treba zaboraviti da je pored njega prošla lopta na gol Intera, iako je jasno da glavna krivica za taj gol ne leži na njegovim plećima.
Aleksandar Katai — Da li je to kraj? Najmanje se nameće kao logično pitanje. Ovo je trebalo da bude utakmica povratka „Maga“ pod evrokupovske svodove Zvezde, a lako može da postane ona na kojoj se beslavno oprostio. Kao igrač, do tog kobnog 35. minuta i isključenja nije uspeo da se nametne protivniku kakvog je svojevremeno „jeo za doručak“.
Trener i izmene
Albert Rijera — Kada igra prestaje da bude važna, a rezultat izlazi u prvi plan? Jasno je da oba imaju značaj, ali šta se dešava kada nema ni jednog ni drugog? I tako već neko vreme. Igra je bila ispod nivoa profesionalnog fudbala, a pobeda — čista slučajnost odbitka. Ovo je trenutak za trzaj i svest da više nema prostora za priče o sve boljoj igri i rasporedu igrača u formaciji, ako će zbog „svega najboljeg“ da trpe rezultati? Ako ne sada, svež posle praga poraza od ekipe iz Andore (?!), kada onda? Vreme je da se preseče — da se menja ili ozbiljno pristupi. Jer ovako, očigledno, ne ide.
Osman Bukari (od 46. minuta) — Gazela. Divno je kada pokaže želju da igra. Nije uspeo direktno da doprinese golu, ali bio je bolji od oba krilna igrača koji su u prvom poluvremenu pokrivali bokove. Ipak, poseban doprinos dao je u odbrani, kada je trkom sprečio gotovo siguran gol Intera.
Bamba Dijeng (od 46. minuta, do 78. minuta) — Nastavlja se serija promašaja, a potom i povreda. Uzalud het-trikovi u Superligi.
Derik Lukasen (od 46. minuta) — Krivac za gol Intera, ostavio je svog igrača samog kao duha na drugoj stativi. Nejasno je uopšte zašto je ušao u igru.
Mirko Ivanić (od 67. minuta) — Malo fudbala u nogama Ivanića u poslednje vreme, i to se odrazilo na njegovu igru posle ulaska. Ništa kardinalno nije promenio.
Vladimir Lučić (od 78. minuta) — Sekunde su se brojale između njegovog ulaska u igru i gola u svlačionicu. Zamalo nije učestvovao i u prelomnom trenutku. Iskreno, njegov ulazak umesto Dijenga nije ulivao poverenje.
