Izgleda da se karijera Estebana Ocona u Formuli 1 bliži kraju. To je karijera u kojoj je bilo mnogo sjajnih trenutaka, nekoliko podijuma i pobeda ostvarena za volanom bolida koji nije bio sposoban da pobeđuje čistom brzinom.
Učinio je mnogo od mogućnosti koje su mu se ukazale — ne samo na stazi, već i tokom cele karijere. I čak i ako se ona sada završi, ta karijera je već postala mnogo više nego što je iko mogao razumno očekivati, s obzirom na to odakle je počeo.
U savremenoj F1 takvih priča je malo: deca iz skromnih porodica, bez bogatih roditelja ili imućnih sponzora od ranih godina, dolaze do vrha automobilizma, a kamoli postižu ono što je Ocon postigao.
Ali njegov iznenadni odlazak iz Haasa sasvim može da znači kraj tog poglavlja njegove trkačke karijere. Sve može da se promeni. On još može da se vrati, jer je i dalje jedan od najboljih vozača sveta. Samo je sada veoma teško zamisliti kako tačno.
Skoro je nemoguće zamisliti Ocona na startnoj rešetki kada se sezona 2027. bude začela u Bahreinu — ako se uopšte bude začela u Bahreinu — pošto je većina mesta zauzeta, a na ona koja su potencijalno još slobodna postavio se red kandidata. I malo je razloga da se veruje da će se on odjednom naći ispred ostalih.
Pitanje i dalje visi nad drugim mestom u Cadillacu. Ali tu je Colton Herta sa svojim američkim pasošem i Yuki Tsunoda kao još jedna moguća opcija. Ni budućnost Liama Lawsona nije potvrđena, ali Red Bull odjednom neće dodati 30-godišnjeg Francuza u pul kandidata za svoju juniorsku ekipu. U suštini, to je borba između Lawsona i 19-godišnjeg Bugara Nikole Colova.
Verovatnije je da će Ocon ponovo tražiti mesto na klupi za rezervne vozače, čekajući priliku dok se neko ne oklizne u tušu.
I nije malo primera vozača koji su se na kraju vraćali, birajući taj put. Čak i u aktuelnom poretku takvi primeri su Alex Albon, Valtteri Bottas i Nico Hulkenberg. Sam Ocon pripada toj grupi: vratio se u trke sa Renaultom 2020. godine, provevši godinu po strani u ulozi rezervnog vozača Mercedesa.
Ali, koliko god neprijatno zvučala istina, to kako se iznenada završila sezona Ocona 2026. čini perspektivu povratka još manje verovatnom nego da je jednostavno odradio godinu do kraja sa Haasom.
Nema smisla nagađati šta se zaista dogodilo između njega i ekipe. I bilo bi pogrešno davati veću vidljivost glasinama koje kruže oko toga.
Ono što sigurno znamo: nešto se dogodilo tokom vikenda Velike nagrade Meksika. I šta god da je bilo, bilo je dovoljno da Haas ukloni Ocona iz bolida i preda ga Ryo Hirakawi — vozaču bez ijednog prethodnog starta u F1, koji je debitovao u Velikoj nagradi u 32. godini. Takvo nešto nismo videli otkako je Andre Lotterer seo za volan Caterhama u Spa 2014. godine.
Šta god da se dogodilo, bilo je dovoljno ozbiljno ne samo da Haas suspenduje Ocona na jedan vikend, već i da odluči: on više neće voziti za ekipu ove sezone.
Da, možda je situacija bila zgodna i za Haas. Sada ekipa ima priliku da Rafaelu Camari, svom budućem vozaču, pruži pravo trkačko iskustvo. To će sigurno biti korisno Brazilcu, ali i ekipi: moći će da odredi smernice za rad, da ga bolje upozna i dobije sve ostalo što donosi uvođenje mladog vozača u Veliku nagradu.
Ali Haas ne bi pokazao Oconu vrata samo zbog toga.
Kada se vozač ne slaže sa svojom ekipom, to, naravno, nije idealno. Kada dođe dotle da ga ekipa ukloni iz bolida, to je gore. A kada je taj vozač Esteban Ocon, teško je ne govoriti o njegovoj reputaciji i ne videti u Meksiku 2026. još jednu mrlju na njoj.
Reputacija je nezgodna stvar.
Često se formira po sopstvenim pravilima, kroz čudne okolnosti i, ovih dana, kroz zagonetku algoritama društvenih mreža. Kada ima šta da se mrzi, savremeni svet daje više nego dovoljno alata da se efekat umnoži, naduva do neprepoznatljivosti i sve pretvori u farsu.
Ali reputacija postoji. I Ocon ima reputaciju čoveka sa kojim je prilično teško raditi.
Na kraju krajeva, njegov prethodni period u ekipi završio se zapanjujuće slično: Alpine je zatražio da oslobodi kokpit do kraja sezone 2024.
A tu je i čitav talas ogorčenja zbog njegovih sudara sa timskim kolegama.
U stvari, sve nije tako loše kako sugeriše mržnja na društvenim mrežama, a mnogi od tih incidenata nisu bili ni njegova krivica. Ako se vratimo i pogledamo same incidente, slika nije nimalo tako jednoznačna kako obično sugeriše reakcija sa društvenih mreža.
Ali šta je, tu je. I istina je i to da će svako ko razmatra Ocona kao budućeg vozača neminovno imati tu predrasudu o njemu — koliko god ona bila pravedna ili nepravedna.
Postoji zbunjujući raskorak između tog imidža i čoveka kog vidimo u intervjuima.
Verovali ili ne, Esteban Ocon je jedan od najprijatnijih ljudi u padoku F1 za razgovor. Druželjubiv, komunikativan, veoma pristojan. A ipak će vam dovoljno ljudi reći da je s njim povremeno teško imati posla.
O tome smo govorili kada sam ga intervjuisao za časopis GP Racing pre par godina. Posetili smo ga u trening centru na jugu Francuske, a zatim dugo razgovarali u automobilu na putu kući u Ženevu.
Rekao sam mu da mi je jedan sportski direktor ekipe F1 jednom opisao Ocona kao jednog od najtvrđih momaka kada je reč o raspravama u sobi sudija.
Pitao sam ga da li to smatra delom svog karaktera. I složio se da razume o čemu ljudi mogu da govore.
„Ali da, kada ima nešto što treba reći, posebno u Formuli 1, to treba reći", rekao mi je tada. „Ovde nemamo vremena da gubimo. Zato je važno biti direktan. Možda sam ponekad previše direktan, ali šta ću… Neću ništa da pustim posle toliko napornog rada da bih došao tamo gde sam. Vidiš koliko sati provodim ovde svakog dana — i ne želim da me, znaš, pojedu živog, ko god da je u pitanju: menadžer ekipe, šef ekipe ili svetski šampion."
I govorili smo o tome da je ta crta njegovog karaktera možda formirana u ranim danima karijere, kada je njegova budućnost zavisila ne samo od rezultata, već i od njegove sposobnosti da se izbori za sebe i bude onoliko uporan koliko je potrebno da obezbedi podršku.
Njegova porodica prodala je kuću da bi finansirala njegovu karijeru u kartingu, ali jednostavno nisu mogli da obezbede dovoljno novca da napreduje kroz juniorske formule.
Morao je da bude borac, jer mu ništa nije dolazilo samo od sebe.
I tome se ne može ne diviti — kao i celom njegovom putu.
„Verovatno je to prava formulacija: od veoma mladog uzrasta na mojim plećima je ležao teret moje porodice", rekao je. „I to ne govorim da bih izazvao sažaljenje: vredelo je pokušati, i uspeli smo da dođemo tamo gde smo hteli — i sada je sve dobro. Ali jasno je da sam morao da se nosim sa takvom vrstom pritiska, morao sam da budem tvrd kada je to bilo važno, i morali su da me čuju kada ljudi nisu nužno slušali ili nisu bili uvereni. I, znaš, naterati te biznismene, investitore da te slušaju kada imaš 13 ili 14 godina, i da zaista obrate pažnju — to nije lako."
Verovatno je pogrešno gledati na to kao da mu je to sada postalo problem u Formuli 1. Jer je dogurao tako daleko upravo zahvaljujući tome kakav je. I desetogodišnja karijera na vrhu automobilizma sa pobedom u Velikoj nagradi — to mu niko nikada ne može oduzeti.
Koliko god to bilo tužno, možda je to jednostavno sve što je Ocon imao u Formuli 1.
Postoji izvesna ironija u tome što je vikend koji može da bude poslednji za Ocona kao trkačkog vozača u F1 postao i vikend kada je Kimi Antonelli osvojio svetsko prvenstvo sa Mercedesom.
Jer i Ocon je nekada bio miljenik Tota Wolffa. Wolff je čak govorio da je samo pitanje vremena kada će Esteban voziti za Silver Arrows.
Tome nije bilo suđeno da se dogodi. I, možda, i za to postoji razlog.
Ocon je nesumnjivo brz. Ne može se imati desetogodišnja karijera u F1, a da se ne bude brz, a kamoli pobediti u Velikoj nagradi. Ali Formula 1 je i Formula 1. I samo apsolutno najbolji, sa punim setom kvaliteta potrebnih za nivo šampionata, zaista dolaze do tog nivoa.
Ne može se poreći da, gledano sa stanovišta čiste brzine, vozača sposobnih da osvoje svetsko prvenstvo ima mnogo više nego stvarnih svetskih šampiona. Ima sreće. Ima okolnosti koje igraju ogromnu ulogu u tome kako se karijere odvijaju. I neke od tih stvari se jednostavno nisu poklopile za Ocona. Ili, možda, njegov puni set kvaliteta nije bio dovoljno uverljiv u pravim trenucima — na primer, za Wolffa, da ga stavi u Mercedes kada se ukazala prilika.
Na kraju krajeva, Ocon je bio dostupan kada je Lewis Hamilton odlučio da pređe u Ferrari. Ali do tada je Toto već imao novo miljeniče.
I na kraju se pokazao u pravu.
Šta god da se dogodi dalje, čak i ako Ocon nikada ne nađe put nazad na startnu rešetku, nema razloga da se na njegovu karijeru gleda sa sažaljenjem ili žaljenjem. Jer karijera koju je imao — to je nešto za šta bi hiljade vozača dalo skoro sve. Pomalo je tužno — i čak glupo — što se može završiti ovako. Ali suditi ga po tome svakako ne treba.
I još...
Koliko god to sada izgledalo teško, čak i ako se čini nemogućim, govorimo o čoveku koji je već ostvario nemoguć san: dete iz malog francuskog gradića, čiji je otac bio mehaničar, doguralo je do same F1.
Ne otpisujte ga još.
I šta god da se dogodi dalje, zaslužuje pohvalu za ono što je već postigao.
