U saopštenju koje je objavljeno u ime porodice Džouns, njegova supruga Amanda Batler-Dejvis navela je da je preminuo posle kratke bolesti. Imao je 80 godina.
„Izuzetno smo tužni što objavljujemo da je naš voljeni Alan preminuo 5. novembra posle kratke bolesti“, rekla je Batler-Dejvis.
„Nedostajaće nam veoma, a s toplinom će ga pamtiti njemu najbliži, kao i brojni navijači čiju je podršku uvek cenio.
„Alan je posvetio život automobilizmu, stvorivši nasleđe koje će živeti u bezbrojnim ljudima koje je sreo na svom putu.
„Svojim dostignućima, strašću i nepogrešivo prepoznatljivim karakterom — kako na stazi, tako i van nje — Alan je ostavio trajan trag u sportu, kako u svojoj zemlji, tako i u celom svetu.
„Kao porodica, želeli bismo da iskoristimo ovu priliku da zahvalimo svima koji su bili deo Alanovog puta za mnoge godine prijateljstva, ljubavi i podrške. Imao je neverovatnu sreću da pored sebe ima toliko divnih ljudi“.
Džouns je rođen u Melburnu 1946. godine u porodici biznismena i vozača Stena Džounsa i gledao je sa strane kako je njegov otac pobedio na Velikoj nagradi Australije 1959. godine u Longfordu. Mlađi Džouns je ponovio taj podvig u Kalder Parku 1980. godine i ostaje poslednji australijski vozač koji je pobedio na toj trci, koja se smatra drugom najstarijom Velikom nagradom u svetu.
Šezdesetih godina Džouns je okušao snage u trkama u Velikoj Britaniji, zatim se vratio u Australiju, a 1970. godine preselio se u London. Bile su mu potrebne tri godine da se ustali: prvu pobedu u trci Formule 3 ostvario je u Silverstonu 1973. godine, iste godine zauzevši drugo mesto u britanskom šampionatu F3 na GRD.
Frenk Derni, Frenk Vilijams i Alan Džouns
Godine 1975. debitovao je u Formuli 1 na Velikoj nagradi Španije za volanom Hesketa, a kada se ta ekipa zatvorila na kraju sezone, prešao je u tim Grejema Hila, zatim u Sertis.
I ta ekipa je trebalo da se zatvori, a Džounsova karijera je izgledala kao da je stala — dok nije stigao poziv iz Šedoua, koji je izgubio vodećeg vozača Toma Prajsa u tragičnoj nesreći u Južnoj Africi. Bajkovito, Džouns je pobedio u Austriji posle briljantne trke na mokroj stazi, pretekao je domaćeg heroja Nikija Laudu i ostvario prvu pobedu Australijanca posle odlaska ser Džeka Brabama.
Ferrari je ispitivao teren u vezi sa Džounsom za 1978. godinu, a Džouns je smatrao da je dogovor postignut — dok se Enco Ferrari nije predomislio i potpisao Žila Vilneva. Džouns je ostao sa ponudom skromne ekipe Vilijams, čiji su vlasnici Frenk Vilijams i Patrik Hed imali velike planove.
Džouns je umalo doveo Vilijams FW06 do pobede u Long Biču, ali ga je omeo polomljeni poklopac motora, a zatim ponovo u Brends Haču, gde se pokvario menjač. Na Velikoj nagradi SAD bio je drugi iza Karlosa Reutemana u Ferrariju, dok je u Grouvu bila dovršavana nova mašina FW07.
Čim su Džouns i njegov novi timski kolega Klej Regaconi dobili tu mašinu u ruke, skoro odmah su počeli da izgledaju kao pobednici. Džouns je vodio sa ogromnom prednošću u Silverstonu, dok nije otkazala pumpa za vodu, što je omogućilo Švajcarcu da ostvari prvu pobedu ekipe. Zatim je Džouns preuzeo inicijativu, pobedivši na četiri od preostalih šest Velikih nagrada i zauzevši treće mesto u šampionatu iza Džodija Šektera i Žila Vilneva.
Godine 1980. Džouns je pobedio na pet Velikih nagrada — Argentine, Francuske, Britanije, Kanade i SAD — i osvojio titulu šampiona sveta, završivši godinu pobedom na vantakmičarskoj trci u Kalderu.
Godine 1981. ponovo je bio u odličnoj formi, dovevši Vilijams do titule u Kupu konstruktora i izvršivši ozbiljan pritisak na Nelsona Pikea u borbi za krunu među vozačima. Džouns je pobedio samo dva puta — u Long Biču i Las Vegasu — a niz odustajanja i stres od putovanja doveli su do toga da je najavio povlačenje po završetku sezone.
Trkao se u domovini — u GT automobilima i automobilima sa otvorenim točkovima — ali želja za povratkom pokazala se prejakom. Godine 1983. vozio je za Erous u Long Biču, uzeo je pauzu sledeće godine, a zatim se vratio godinu kasnije sa ekipom Beatris-Haas — prvo na tri Velike nagrade, a potom na celu sezonu 1986. godine. Novih pobeda nije dodao svom učinku, i po završetku sezone okončao je karijeru.
Po povratku u Australiju, nastupao je u onome što je postalo V8 Supercars, ostvarivši najbolji rezultat — drugo mesto 1995. godine — a takođe se trkao u sportskim automobilima (uključujući Le Man) sa Porscheom i Toyotom i u CART-u sa Newman-Haasom. Poslednji put je startovao u profesionalnim auto-trkama 2002. godine kao drugi vozač na Bathurst 1000 sa Dick Johnson Racingom.
Uporedo sa karijerom u automobilizmu koja je trajala, Džouns je ostvario uspešnu karijeru u medijima, dugi niz godina radeći kao komentator televizijskog prenosa Formule 1 u Australiji. Kao i za volanom, nije se ustručavao u izrazima i govorio je ono što misli.
Godine 1980. Džouns je odlikovan MBE za zasluge u automobilizmu, a 1985. godine primljen je u Sport Australia Hall of Fame.
Iza njega su ostali supruga i šestoro dece: Kristijan, Amber, Zara, Džek, Kamila i Ema.
