U muzičkom kabinetu osnovne škole „Stefan Nemanja“ ponovo se okupio jedan bivši razred. Učiteljica Vida prozivala je svoje učenike, oni su se javljali iza klupa, a sećanja su se smenjivala sa osmesima i ponekom suzom. Među njima je sedeo i Veljko Paunović, selektor Srbije, ali tog nedeljnog kišnog jutra — pre svega njihov školski drug.
Povratak u školu koju je pohađao bio je prilika za Paunovića da svoja sećanja poveže sa detinjstvom novih generacija: da odigra fudbal sa današnjim učenicima, pozove ih da podrže Srbiju i pokaže im koliko dugo mogu da traju prijateljstva nastala za školskim klupama.
Na ulazu ga je dočekala direktorka Milena Gajić, koja je istakla čast i zadovoljstvo što je bivši učenik njihove škole danas selektor nacionalnog tima. Zatim se druženje preselilo u sportsku salu, gde su deca dobila za saparnika onoga koga nisu očekivala da će videti na običnom školskom času.
Paunović se uključio u igru „ševe“, razmenjivao je pasove sa učenicima i radovao se njihovom oduševljenju. Upravo njima je prvo uručio vaučere za ulaz na utakmicu Srbija – Nemačka, koja će se odigrati 13. novembra na stadionu „Rajko Mitić“. Zbog kazne UEFA, podrška sa istočne tribine biće dozvoljena deci do 14 godina, u organizovanim grupama i uz pratnju odraslih, pa je selektor želeo da se obrati najmlađim navijačima upravo iz svoje škole.
Jedan od najlepših trenutaka susreta dogodio se kada je među okupljenima prepoznao dve devojčice koje su učestvovale u spotu „JA NAVIJAM ZA SRBIJU“. Njihovo oduševljenje što ih je selektor zapamtio postalo je posebna nagrada za sve koji su učestvovali u toj kampanji: poruka sa ekrana pretvorila se u neposredan susret i radost koju nije bilo moguće sakriti.
U učionici ga je u ime Školskog saveta i Saveta roditelja pozdravila Ivana Paljić, poželevši njemu i igračima reprezentacije uspeh u predstojećim utakmicama i narednim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Posebno je istakla dolazak njegovih vršnjaka iz generacije 1977. godine, čiji je susret pokazao da školska prijateljstva ostaju važna i mnogo godina posle poslednjeg zvona.
A zatim je reč uzela učiteljica Vida.
„Ne sudite mi strogo zbog emocija“, rekla je pred svojim bivšim učenicima, opisujući njihov razred kao generaciju za koju je bila privilegija biti učitelj.
Ponovo je pročitala njihova imena, a zatim se setila dečaka koji je od samog početka školovanja bio nerazdvojan od lopte.
„Najsrećniji je bio na časovima fizičkog u dvorištu, kada je igrao fudbal i pokazivao drugarima kako se pravilno izvodi ovaj ili onaj potez. Imao je od koga da uči — kod kuće ga je usmeravao otac Blagoje Paunović“.
Ipak, jedno njeno sećanje govorilo je o Veljku i izvan fudbalskog terena. Tokom organizovanih odlazaka na bazen on je najveći deo vremena provodio sa mlađim učenikom koji nije umeo da pliva. Dečak je tek kasnije, kada je Veljko prešao u deo bazena za plivače, shvatio da je njegov stariji drug sve vreme ostajao uz njega da mu pomogne.
„To je još jedna Veljkova crta: da pomogne, da bude uz nekoga, da usmeri“, objasnila je učiteljica.
Setila se i jednog jutra kada je zbog prevoza zakasnila na čas nekoliko minuta. Njeni prvaci, zabrinuti zbog njenog odsustva, sišli su do kapije da je dočekaju. Za nju je to bio rani znak kakav razred joj je pripao. Danas s ponosom govori da su mnogi od tih učenika ostali bliski, postali kumovi i sačuvali veze nastale upravo u ovoj školi.
Drugovi su, naravno, doneli i priče koje su izazvale smeh. Jedna od njih vratila je sve na pismeni zadatak iz srpskog jezika. Kakva god bila tema, Veljko je nalazio put do fudbala. A početak jednog sastava posebno im se urezao u pamćenje:
„Znam da kada ste uzeli moju svesku u ruke, pomislili ste da ću ponovo da pišem o fudbalu. I u pravu ste. Hoću. Ali jednog dana, kada postanem poznat, bićete ponosni i svima ćete se hvaliti da sam bio vaš učenik“ — prisetila se Veljkova drugarica iz razreda Nađa Gojović.
Fraze kojih se setio njegov školski drug danas su zvučale kao dečja obećanja koja je Veljko ispunio.
Posebno mesto u razgovoru zauzeo je Blagoje Paunović, otac koji je pažljivo pratio i fudbalsko odrastanje i školske obaveze svog sina. Dušan Vojnović, Veljkov drug iz klupe, ispričao je kako su njih dvojica, došaptavajući se na času, provirili kroz prozor i ugledali Blagoja:
„Popco se na drvo pored škole i pratio šta radimo na času. Kada je primetio da smo ga videli, samo je podigao prst i zapretio da moramo odmah da se uzmemo u pamet. Posle toga nije bilo ni pokreta, ni šapata“.
Učiteljica je tome dodala i sećanje na očevu zabrinutost zbog Veljkove velike posvećenosti treninzima:
„Pribojavao se da će se sin u želji da postane što bolji previše iscrpsti još pre nego što sazri za seniorski fudbal. Iza strogosti stajali su pažnja, podrška i želja da sin ostane na pravom putu“.
Bilo je mesta i za muziku. Drugovi su otkrili da je Veljko voleo Ramones, a on je dodao da je upravo zahvaljujući školskom drugu Filipu počeo da ih sluša. Govorilo se o rečnicima, omiljenim grupama, fotografijama iz školskog albuma i pokušajima da na časovima pišu sopstvene pesme. U današnjem muzičkom kabinetu, njihovoj bivšoj učionici, ta sećanja su našla svoje pravo mesto.
Sa novim generacijama učenika Paunović je zatim na školskoj tabli dečjim rukopisom predstavio spisak reprezentativaca za utakmice Lige nacija protiv Nemačke i Grčke, a na kraju se i sam, po prozivci učiteljice, potpisao pod rečju „selektor“.
Poseta je završena poklonima koji će sačuvati uspomenu na ovaj dan. Učiteljici Vidi uručio je uramljenu sliku sa porukom „JEDNA ZEMLJA, JEDNA REPREZENTACIJA, MOJA SRBIJA“, a direktorki Mileni Gajić — uramljeni dres Srbije sa natpisom „OŠ STEFAN NEMANJA“ i brojem 77 u znak sećanja na svoju generaciju.
Pred tablom za zajedničku fotografiju stale su bivše i sadašnje učenice i učenici. Jedni — sa sećanjima na dečaka koji je stalno pisao o fudbalu, drugi — sa dresovima njegovih reprezentativaca i vaučerima za predstojeću utakmicu Srbije. Sve njih tog dana spojila je ista škola. I poziv da budu uz reprezentaciju svoje zemlje.
