Novinar Motorsport Networka Ronald Vording upravo mu je postavio, činilo se, već bezbrojno pitanje o očigledno napetoj atmosferi posle sudara Luisa Hamiltona i Šarla Leklera u prvom krugu.
„Izgleda da, šta god da unapred dogovorite, emocije ipak prevladaju“, pretpostavio je moj kolega.
Vaseur, koji je zvučao pomalo iznervirano, pokušao je da zatvori temu: „Neću više to da komentarišem. Dajte mi da popričam s njima. Rekao sam ono što sam morao da kažem.“
Nekako je razgovor potom prešao na vozača Ferarijevog programa za mlade Rafela Kamaru, koji bi mogao da debitira u Formuli 1 do kraja sezone posle otpuštanja Estebana Okona u Hasu, i na Rjoa Hirakavu, koji verovatno neće voziti Has u Brazilu sledećeg vikenda, već će se radije boriti za titulu u Svetskom šampionatu izdržljivosti sa Tojotom.
Sama apsurdnost svega toga — prelazak za nekoliko trenutaka od pitanja potencijalno seizmičke važnosti ka mnogo perifernijim kuriozitetima Formule 1 — iznenada je izazvala kod Vaseura nešto što je ličilo na iskren, nehotičan napad smeha.
„Ljudi, ja ionako imam dovoljno posla sa svoja dva vozača! Ne pitajte me o Hirakavi, Kamari, Okonovoj borbi.“
Bio je to jedan od retkih trenutaka ležernosti pred noć u kojoj je 58-godišnjak trebalo toliko toga da svari i toliko toga da sredi da je posebno miran san malo verovatan.
U međunarodnim televizijskim prenosima nije nedostajalo rasprava o tome ko je kriv što je Ferari propustio potencijalno vođstvo sa duplom pobedom u prvom krugu Velike nagrade Meksika.
Po mom mišljenju, jedan od najubedljivijih doprinosa bila je analiza Karuna Čandoka u SkyPadu na britanskoj televiziji. Po Čandokovom mišljenju, dokazi su jednoznačni: Lekler verovatno nije ni pokušao da uđe u tačku kočenja pred skretanjem 4.
Drugi televizijski stručnjaci došli su do sličnih zaključaka.
„Bar je jednom od njih uspelo da se uklopi u skretanje. Drugi je jednostavno prošao pravo“, primetio je Ralf Šumaher u programu Sky Germany, dodavši: „Lekler je bio brži tokom vikenda do tog trenutka — osim u kvalifikacijama — i verovatno je nosio u sebi malo razočaranja.“
Aleksander Vurc, govoreći na austrijskom ORF-u, tvrdio je da „Hamilton nije dužan da ostavlja mesto. Ne vidim posebno opravdanje da se brani Lekler“.
A bivši trkački direktor FIA Nils Vitiš, govoreći u programu Sky Germany, očekivao je još strožu kaznu za Monačanina pre nego što je objavljena njegova kazna od pet sekundi: „Ja bih rekao, to je deset sekundi. Nema olakšavajućih okolnosti na koje bi se moglo pozvati.“
Kako god bilo, sada Vaseur ima u rukama još jednu krizu punog obima.
Kada je Hamilton preko radija neposredno pre crvene zastave izjavio da će biti „velikih, velikih problema“, a zatim je sedmostruki šampion sveta umarširao u garažu, vidno ključajući od besa i čak ne skidajući kacigu, postalo je potpuno jasno da se meksička avantura Ferarija neće završiti zajedničkim podizanjem čaša tekle u harmoniji.
Hamilton je bio besan. I što je zanimljivo — koliko je uspešno uspeo da sačuva prisebnost pred televizijskim kamerama posle trke.
Međutim, ako se čita između redova, proklizalo je nekoliko primedbi koje se, uz odgovarajuću dozu kolumnističke zajedljivosti, mogu protumačiti kao tanke male iglice na račun rukovodstva Ferarija.
„Mislim da je u Mercedesu to bilo dobro vođeno, i mislim da Fred radi sve što može“, rekao je u jednom trenutku.
Ili evo ovoga: „Ne znam tačno šta će biti urađeno, jer do sada ništa tačno nije bilo urađeno.“
Na kraju krajeva, Meksiko može da bude provera ne toliko Hamiltonovog karaktera ili Leklerove razboritosti, koliko Vaseurovog liderstva. Sati i dani posle Meksika 2026. mogu da postanu odlučujuća račvanja za Ferari u njegovoj sadašnjoj konfiguraciji.
Ako Vaseur uspe da razreši rastuću napetost između svojih vozača; ako se Lekler pojavi u Sao Paulu u četvrtak sa dužnim kajanjem i izvinjenjem koje će omogućiti povređenoj Hamiltonovoj sujetti da se pomiri sa bolnim porazom; ako na kraju Ferari konačno uspostavi jasna pravila interakcije koja Hamilton već neko vreme traži — onda bi ta konfrontacija mogla zapravo da učini Skuderiju jačom nego pre.
Ali postoji i drugi scenario.
Onaj u kojem će Hamilton, daleko od televizijskih kamera i iza zatvorenih vrata, biti mnogo manje sposoban da obuzda svoj bes. U kojem će Lekler odbiti da prizna bilo kakvu krivicu. I u kojem Vaseur neće uspeti da pomiri svoje dve superzvezde.
Scenario u kojem će svaki pokušaj da se uspostave interna pravila na kraju propasti pod težinom upravo onoga o čemu je govorio Ronald Vording: da će, šta god da je unapred dogovoreno, emocije ipak uvek prevladati nad svima.
I tada bi sva ta burad baruta mogla da eksplodira u jednom zaglušujućem prasku.
I ne radi se samo o posredovanju u očiglednom nesporazumu. Ferari mora sebi da postavi i nekoliko neprijatnih pitanja o detaljima onoga što se dogodilo.
Na primer, zašto je Lekler ostao bez podrške preko timskog radija odmah posle incidenta u skretanjima 4 i 5.
„Dakle... izgurali su me sa staze. Šta sada da radim?“ — pitao je Lekler, tražeći uputstva da li treba odmah da vrati poziciju.
Ali na drugoj strani radija bila je tišina.
Tek posle završetka prvog kruga njegov trkački inženjer konačno je odgovorio: „Preticanje je dozvoljeno, Ferstapen 0.8“.
A zatim, nekoliko sekundi kasnije: „Za sada nikakvih akcija. Nastavi da napadaš.“
Međutim, FIA je posebno uputila timovima poruku pre trke, upozoravajući ih protiv nesposobnosti da odmah vrate pozicije upravo u sličnoj situaciji.
Nesumnjivo je rukovodstvo Ferarija trebalo da to drži pod kontrolom, odmah uputivši Leklera na odgovarajući način.
Luis Hamilton i Šarl Lekler, sasvim očigledno, vode borbu za to ko će voditi ovaj tim u narednim godinama.
Tokom većeg dela 2025. to pitanje je, činilo se, već bilo rešeno u Leklerovu korist.
Ali otpisivati šampiona kalibra Hamiltona — opasna je stvar, čak i kada svi dostupni dokazi, čini se, govore da su njegovi dani na samom vrhu sporta već iza njega.
Ako iko zna kako brzo rivalstvo između dva superzvezdana timska kolege može da postane toksično, to je Toto Volf. On je preživeo godine Hamilton–Rozberg. Vaseur će možda upravo otkriti koliko to iskustvo može da bude dragoceno.
Šef Mercedesa i Vaseur, nekada najbliži prijatelji, nisu se uvek slagali ove godine.
Međutim, u nedelju u Meksiku televizijske kamere su zabeležile zanimljivu scenu tokom same trke: Volf je, iskoristivši pauzu posle udesa Valterija Botasa, na kratko posetio Vaseura na Ferarijevom pit-valu.
Šta sve ne bih dao da sam prisluškivao taj razgovor.
Možda je Volf, koji održava prijateljske odnose i sa Vaseurom i sa Hamiltonom, davao šefu Ferarija nekoliko saveta o tome kako najbolje da se nosi sa Hamiltonovim besom. Nažalost, to je bilo pitanje koje se niko nije setio da postavi ni jednom od njih u nedelju uveče u Meksiku.
Na Ferarijev škripac verovatno se može gledati na dva načina.
Vaseurovo stanovište sa njegovim upornim zahtevom za unutrašnjim „poštovanjem“ zvuči ovako: „Oni ne rade za sebe. Rade za grupu. Rade za mnoge sponzore. Rade za 2000 ljudi u kompaniji. Ljudi, kada je trebalo forsirati unapređenja, radili su dan i noć. I to moramo da zapamtimo.“
Sa Ferarijeve tačke gledišta, što manje konfrontacije, to bolje.
Ja pak, kao novinar u Formuli 1 i na kraju krajeva kao čovek koji ostaje navijač ovog sporta, ne smatram da je mala konfrontacija obavezno toliko loša.
Na kraju krajeva, o čemu bismo još mogli tako strastveno da raspravljamo danima posle Velike nagrade?
